Prvi deo Jovaninog iskustva

Ovako, prvo da se predstavim. Zovem se Jovana i imam 20 godina.

Želim da podelim sa vama moju priču. Odmah da vam kažem da ne otvaram ovaj dnevnik radi podrške, a videćete i zašto. Želim da vas inspirišem svojom pričom i da razmenimo iskustva.

Od kada znam za sebe, imala sam problema sa kilažom. U prvi razred sam krenula sa 40 kg žive vage. Imala sam tu “sreću” da sam oduvek bila visoko dete, najviša u razredu, najviša u zabavištu, tako da to nije izgledalo toliko strašno. Nisam bila “mali bumbar”. Bila sam krupno dete.

Jovanino iskustvo mršavljenja 1

A, da vam objasnim zašto sam se gojila. Ja sam ekstremno tvrdoglava osoba i inatna. Mrzim kada mi neko govori šta da radim, kako da se ponašam… Mama i tata su mi stalno branili da jedem, terali od stola, ograničavali porcije, govorili kako sam debela. Mene je to nerviralo, tako da sam krišom njima u inat jela. Ustajala bih noću i krišom praznila frižider, mada bi mama to stalno primećivala. Onda bi krenula da mi soli pamet, onda ja opet poludim i tako iznova i iznova. Najviše sam mrzela kada smo u gostima i kada se ruča, a ja želim da sipam još, a mama ili tata me “suptilno” šutnu ispod stola i opominju. Tada bih od besa želela sve sa stola da pojedem u jednom zalogaju. Ali, moram da priznam da sam se zahvaljujući toj njihovoj kontroli, u isto vreme i gojila i imala koliko – toliko kontrolisanu težinu, jer, ko zna kako bi bilo da su odustali od mene. Da li bi prestao moj inat, ili bih se pretvovrila u rupu bez dna. Mama me je stalno terala na dijete, kupovala razne preparate za mršavljenje, čajeve, tablete, ali ja nisam bila zainteresovana za to. Ne volim da mi neko govori kako da živim. Mrzela sam to sto me ne prihvataju takvu kakva jesam.

Da napomenem da imam normalne roditelje, da sam imala srećno detinjstvo, da sam voljena, ali da sam u isto vreme i JA teška osoba. Oduvek sam bila buntovnik, borac protiv vetrenjača… Nisam neka krhka princezica, tatina maza… Porodica je uvek imala problem sa mnom, jer volim da dramim, da se svađam, da odgovaram i kao što sam već rekla, ne podnosim da mi neko govori šta da radim, da me ograničava, da mi nešto brani.

Posebno me je tangiralo što mi roditelji sole pamet o mom izgledu, o tome kako su sve devojčice lepše od mene, kako sam ja debela, kako mene niko neće hteti kada porastem, kako će svi da mi se smeju, da me izbegavaju… Ja razumem da su oni želeli time da me “zaplaše”, ali ja nikada nisam bila naivno dete. Na takve njihove komentare ja bih govorila da oni mene ne vole, da mi žele zlo i tako u krug. Nije meni toliko bio bitan izgled, već zadovoljavanje sopstvenog ega, ali priznajem da mi nije bilo baš svejedno kada idemo na sistematski, a ja uvek najteža, kada dođe vreme za obnavljanje gardarobe, a ja teško mogu da nađem farmerice, trenerku. Zahvalna sam mami jer mi nikada nije dozvoljavala da kupim nešto što mi ne stoji, nije mi dozvoljavala da oblačim kratko, preusko. Ne bi mi dozvolila da izađem iz kuće u nečemu što mi ne stoji i solila mi je pamet zbog toga. Sada sa ovom pameću i nekom zrelošću zahvalna sam joj, jer se sada i sama zgrozim kada vidim krupnu osobu koja NE ZNA da se obuče (da joj kipi sve ili da joj se oslikavaju gaće). Nemojte da mislite da osuđujem i ja sam debela, ali imam ogledalo.

Elem, da nastavim. Godine su prolazile, a ja sam se godišnje u proseku gojila po 10 kg. Mislim da sam u V razredu osnovne već imala oko 75 kg, ali nisam sigurna. Opet, to nije izgledalo “toliko” strašno, jer sam bila visoka tada 170 cm. Kritični su mi bili bokovi, zadnjica i butine. Dobila sam menstruaciju sa 11 godina, tako da sam počela već u IV razredu da dobijam “ženske obline”. Ali, mojim mukama sa kilogramima nije bilo kraja. Mama i tata brane, ja se inatim, bujam i živim svoj život. Ne dotiče me ništa, dok ne dođe vreme za obnovu odeće. Tada udarim glavom o zemlju, ali se brzo vratim “ždranju” hrane. Takođe, priznajem da je to “kritikovanje” ostavilo male posledice po moje samopouzdanje. Ali, to niko ne zna, sem mene. Nemam neke komplekse, ali uvek mislim da mi nešto ružno stoji, posto sam godinama slušala roditelje kako mi govore na šta ličim, kako mi nešto ružno stoji i tako dalje. Opet da napomenem da ja nisam ljuta na mamu i tatu, samo smatram da nisu znali kako sa mnom. Ne znam kako zreli ljudi nisu shvatili da sam ja klinka koja voli da udara kontru. Da su me terali da jedem, da žderem, da su me nudili svim i svačim, ja bih odustala. Tako ja u suštini funkcionišem. Ali da ne dužim.

Jovanino iskustvo mršavljenja 2

Završila sam VIII razred sa nekih 90 kg. I tada sam stagnirala s kilažom. Dakle, 175 cm i oko 90 kg. Ne zamerite što ne znam tačnu kilažu, ali nikada nisam volela da se merim. Jer mi je ostao gorak ukus u ustima na sećanje: Ja na vagi, mama pored mene koja se dere jer sam se opet ugojila.

Upisala sam srednju školu u drugom gradu i bila u domu učenika. Sad zamislite to – sama u drugom gradu, sa 1.700 dinara džeparca za trošak na pet dana. Ijao! Ijao! Mada nisam nešto preterivala, ali nisam se ni štedela na slatkišima. Onaj ko je bio u domu učenika, zna kako je to. Dosada – Ajde da jedemo! Non – stop se nešto gricka, licka… i dalje sam bila kritična, ali sam to sakrivala garderobom. Ali ono najgore tek sledi, 2009. godina, krenula sam u II srednje. Tada sam krenula da PRETERUJEM! Postala sam ovisna o hrani! Na par minuta od doma je bio veliki supermarket. Priznajem da me je mrzelo i do njega da odem, a bukvalno mi treba minut do njega. Ja sam jaaako, jaaako lenja osoba. A u domu je za mene bio RAJ! Non – stop na krevetu, ležim, jedem i minimalna fizička aktivnost. Jela sam u nenormalnim količinama. Za mene je užina bila pojesti 400 g euro – krema! Kupim 800 g euro – krema, uzmem veknu hleba, i dok pričam s drugaricama, to “gricnem”… ali meni ni to nije bilo dovoljno! Zatim večeram u menzi i shvatim da mi to nije dosta, zatim se nakanem da odem u radnju, u kojoj nakupujem pašteta, majoneza, salama, topljenog sira i naravno nešto slatko (pride još nešto slatko “za usput” kako sam ja to zvala). Postala sam ovisna o hrani! Što više jedem, što me više boli stomak, ja više želim da se tovim. Da, bukvalno sam se tovila! Tovila, i tovila!

Jovanino iskustvo mršavljenja 3

Dan bi mi izgledao ovako: Ustanem u 7h za školu, doručkujem u menzi, škola mi je bila bukvalno na pet minuta od doma, znači pešačim pet minuta do škole, zatim na velikom odmoru pojedem veliki sendvič sa kulenom i đevrek, a ako mi je dosadno, pojedem koji “Twix”, “Mars” čisto onako, reda radi, zatim dođem u dom i ručam ( pojedem ako neko od drugarica ne može svoju porciju da pojede). E, a kada završim sa ručkom, ležem da spavam, i ne ustajem pre pet, pola šest posle podne. Zatim, silazim u menzu na večeru, pojedem je i čim se vratim u sobu, gledam koga ću da namolim da skokne do marketa koji mi je na minut od doma da mi kupi šta ću da jedem. Sećam se da je bio kraj novembra 2009. godine i da sam stala pred ogledalo da vežem kosu u grudnjaku. ŠOOOOOOOOOOK! Ruke sve ljubičaste! STRIJE koje uopšte nisam primetila! Skidam majicu, primećujem par strija na stomaku, ali nije strašno. Butine su mi pod strijama još od 6. osnovne, tako da to za mene nije “strašno”. Ali, ruke?! Kako to da sakrijem?!

Debele, naduvane i ljubičaste. Odvratno! Ali ni to me nije sprečilo da nastavim da žderem. Baš me briga, zima je, niko to ne vidi. A zatim novi šok, ne mogu da zakopčam jaknu, pukao mi rajsferšlus. Ja sam sve vreme išla raskopčane jakne, jer nisam htela mami ništa da kažem, a uspela sam da skrivam tu činjenicu, jer sam samo vikendom bila kući.

Kupovala sam muške farmerice, muške trenerke, oblačila bratove široke majice, samo da sakrijem na šta ličim. A lice?! Lice mi je bilo katastrofa! Bubuljica do bubuljice! Ali imala sam tada dečka koji me je voleo, tako da me ništa od toga nije interesovalo… samo da jedem, jedem i jedem. Opet da napomenem da se nisam merila i da nisam uopšte imala predstavu koliko kilograma imam.

Došla je i 2010. godina. Januar mesec. Već mesecima ne dobijam menstruaciju, koja mi ionako nije bila redovna, ali sada je već alarmantno. Izgubila sam menstruaciju. Mama me vodi kod ginekologa, koji mi govori da mi ništa ne može pomoći i da mi ne može dati terapiju kontraceptivnim pilulama, jer sam gojazna i da ću se od toga ugojiti još više. Govori mi da odem kod lekara opšte prakse, da mi da uput i da vidi šta dalje. Odlazim kod lekara opšte prakse koji mi preporučuje svog prijatelja koji radi u dečijoj bolnici u Novom Sadu, govori kako je odličan, kako se bavi gojaznom decom, a ja samo prevrćem očima. Daje mi uput i za laboratorijske nalaze i za hormone. Haos! Trigliceridi povišeni, holesterol do neba, testosteron mnogo iznad referetnih vrednosti, hormoni tiroidne žlezde takođe blago povišeni (ne mogu tačno svega da se setim, davno to beše). Elem, mama nazove tog čoveka i zakaže pregled za 02.02.2010. godine.

Jovanino iskustvo mršavljenja 4

Par dana pre toga sam se našla sa drugaricama da pravimo picu. Jedna od njih je imala digitalnu vagu i tada sam se prvi put posle duuuužeg prioda izmerila. Kad se nisam izvrnula! Pokazuje 111 kg! Bože, pa ja ne samo da sam prešla stotku, nego i sto deset! Ijao! Mama će me ubiti! Imam skoro 17 godina (napunila sam ih u februaru te godine), visoka sam 1.75 cm, i imam 111 kg!!! Ali ipak ne odustajem od pice!

Nakon pice odlazimo u šetnju, a meni u šetnji pucaju pantalone između nogu. Februar mesec, a ja jaknu mogu samo malo da zakopčam, jer se razilazi rajsferšlus. Tada smo se drugarice i ja slikale. Prilažem te slike da vidite na šta sam ličila! To su mi jedine slike sa tom kilažom. Ali ja sebi ni tada nisam izgledala kao krmača… samo sam krupna. Hahaha… Ne, to nije bilo moje tešenje, ja sam to stvarno tako gledala.

Jovanino iskustvo – nastavak

Bila sam jako skeptična što se tog doktora tiče, jer me je mama već vodala kod raznih nutricionista, magova, vračeva, potrošila silna bogatstva na “magične” tabletice koje skidaju kilice… Mene to nije zanimalo, mene je zanimala samo moja hrana i zadovoljenje mog hedonizma. Da napomenem da volim da spavam na stomaku, ali od kako sam krenula u II srednje to nisam mogla, jer mi je stomak bio kao kamen i uvek pun, tako da je to bila nemoguća misija.

Jovanino iskustvo 5

Dolazi dan pregleda. Na prijemu me mere i pišu u karton koliko imam kilograma. Mama se ne oglašava. Uh, preživela sam. Doktor nas prima. Predstavlja se kao dečiji gastroenterolog/nutricionista. To mi se svidi, jer ne smatram nutricioniste posebnim medicinskim osobljem. Nekako je porastao u mojim očima, jer sam išla u srednju medicinsku školu, pa mi je bilo u glavi da taj čovek nešto zna. Nekako se prijateljski postavio prema meni, nije me osuđivao i pitao me da li sam spremna na to što me čeka!? Rekao mi je da mi je BMI preko 35 i da je to kritična kategorija, da sam već poremetila svoje telo i da moram da preduzmem nešto. Za divno čudo, nisam prevrtala očima, već sam ga pomno slušala. Takođe mi je rekao da moram sve da izbacim i da moram da smršam do 78 kg što je gornja granica za moje zdravlje. Ja sam ga i dalje samo gledala… i nekako se stidela. Zatim je otišao na svoje odeljenje da bi mi sastavio dijetetsku listu za moju redukcionu ishranu prema mom polu, godinama i potrebama mog bazalnog metabolizma. Mama i ja smo ostale same, a ona mi je samo ponavljala:”Jesi sada čula?! Šta ti je ovo sve trebalo?” Ja sam i dalje ćutala i mislila u sebi:”Da li je on lud?! 78 kg?!”

Ali nekako nisam bila skeptična, želela sam to. On se vraća sa mojom dijetom i počinje da mi objašnjava šta smem, a šta ne smem. Precrtava sve moje omiljenje grupe namirnica, zabranjuje mi slatko, alkohol, energetska pića i moje omiljenje masline i sve ostalo što valja! Govori da mi prvi obrok bude pre deset sati ujutru, da imam dve užine na dan i da se trudim da ne jedem posle šest. Ono što se meni najviše svideo je što mi on nije branio da jedem druge stvari. Rekao mi je da, ako idem na neke rođendane i proslave, da uzmem čašu soka, parče torte, da ne bih morala ljudima da objašnjavam šta, kako, zašto… ali naravno, da NE PRETERUJEM! Želeo je da mi priča koja hrana ne valja, zašto smem da jedem to što smem, zašto su mi određene namirnice zabranjenje, međutim, tada mu je zvonio telefon, zvali su ga da mu jave da mu mama nije dobro. Sreća ili ne, ne znam… Daje mi plan ishrane i na kraju papira mi je velikim slovima napisao:”Kontrola za mesec dana, do tada se NE MERITI!!!”

Opet, ja ga nisam “mrzela”… kao da je sav moj inat umro.

Kada smo došli kući, imala sam normalan razgovor sa mamom i tatom i složila sam se da krećem na taj način ishrane. Ali meni je bilo otežano. Zašto?! Pa, zaboravili ste da ja nisam bila kući, bila sam u domu. Bože, kada se setim… Mama mi je kopirala dijetu, i nakupovala sve što sam smela da jedem. Evo da kažem kostur te moje redukcione ishrane:

Dakle, ujutru sam smela da pojedem četiri šnita šunkarice (ili pečenice, suvog vrata, pilećih prsa u omotu, ćurećih prsa, šunke…), jedno i po parče crnog hleba, šolju jogurta (do 1,6 % mm) ili šolju mleka (do 1,8% mm) i salate NEOGRANIČENO! Jedina salata koja mi je bila strogo zabranjena su turšija i kiseli kupus. Zatim ide užina, dve voćke (sve osim banana i grožđa). Za ručak sam smela da pojedem jedno i po parče crnog hleba, 180 grama mesa (znam da svinjetinu nisam smela), supu bez rezanaca i povrće i salatu neograničeno. Zatim opet dve voćke (po mom izboru), a večera je ista kao i doručak, samo tri šnita idu umesto četiri. Naravno, smela sam da jedem i nešto drugo za doručak ili večeru, međutim meni se te dozvoljene namirnice nisu sviđale, tako da ih nisam NIKADA konzumirala. Čini mi se da sam smela dva belanca, Ella sir, ne sećam se za pahuljice, zaista. Ja sam non – stop doručkovala isto, samo sam menjala šunkarice, pečenice i šunke. Meni je to odgovaralo. Sviđalo mi se što sam za ručak mogla zaista sve da kombinujem, što sam mogla da jedem salate neograničeno i povrće neograničeno i njega sam konzumirala na sve načine. Smela sam samo 3 gr soli dnevno i vrlo, vrlo malo ulja. Uglavnom sam se tako hranila.

Ali opet ja pet dana nisam kući. I onda sam počela da umesto odeće, nosim hranu u dom. Svaka namirnica je imala svoje mesto u koferu, sve je to mama smestila. Vukla sam tost hleb, salate, tunjevine, naravno sve je to mama iskalkulisala koliko je meni potrebno za tih pet dana. U početku mi je tačno količinski pakovala, koliko parčadi hleba mi treba, brojala šnite šunkarice i to umotavala u aluminijumsku foliju, kupila plastične tegle i njih punila salatama. Zatim bi mi kući spremila povrće i meso za dva dana, jer toliko bi ta hrana zimi mogla da izdrži bez frižidera u sobi u domu.

Jovanino iskustvo 5

Ali da se vratim na početak. Krenula sam na dijetu 3. februara, sreda. Bila sam kući tu nedelju, jer sam imala i zakazan ultrazvučni pregled jetre na koju me je moj doktor poslao, da vidi u kakvom je stanju kada budem došla na kontrolu (Odmah da kažem da sam imala početnu masnu infiltraciju jetre, koja bi me na kraju dovela do ciroze jetre. Bravo Jovana!)
Prvi dan sam izdržala. Znam da sam ručala pre svih. Samo me je nerviralo mamino merenje moje hrane. Elem, došao je treći dan. Znam da sam ušla u kuhinju i tamo videla otvorenu kanticu euro–krema. Prišla sam mu, želela da uzmem kašiku, međutim, tada sam na glas rekla:”Neće hrana biti jača od mene!”, nasmejala se i to je to. Pobedila sam! Moja borba je prestala. Prestala, pre nego što je i počela. Svi su govorili kako će mi biti teško u domu kada budem posmatrala druge kako nešto grickaju, žvaću. Tih par dana su se ukućani krili od mene dok jedu, kao da mi ne prave zazubice, nisu želeli da zajedno jedemo, a meni je to sve bilo smešno.

Elem, kada sam otišla u dom, cimerke su želele da se solidarišu sa mnom i nisu želele da jedu preda mnom, a ja sam ih uveravala da nema potrebe za tim. Meni ne smeta. Što je i bilo istina. Posle “okršaja” sa euro–kremom, meni hrana nije više predstavljala izazov. Niti sam se mučila da odolim bilo čemu, niti sam bila ljuta na druge što oni smeju da jedu ono što ja smem, niti sam napuštala prostoriju kada cimerka nešto gricka. Nisam je čak ni čežnjivo gledala. Ja sam ustajala ranije, doručkovala, pakovala dve voćke u torbu i odlazila u školu. Sada, umesto sendviča sa kulenom, na velikom odmoru sam počela da ljuštim narandže i gadim se na druge dok se kljukaju lisnatim testom. Ali napominjem da i dalje nisam fizički aktivna. Ne može baš sve. E da, rekoh da mi je mama pakovala mesa samo za dva dana, jer nisam imala frižider. Dakle, sredom, četvrtkom i petkom, sam jela tunjevinu, koju sam cedilla u WC – šolju. I onda bih sa sve kesom krenula u menzu na ručak, a u kesi hleb i tone začina. Naravno, u menzu sam išla samo kada sam znala da je od priloga nešto što ja smem da jedem.

Prošao je prvi mesec, a ja ni jednom nisam prekršila dijetu. Niti sam imala potrebu. Hrana nije jača od mene, ali ja se nisam osećala lakše i sećam se da sam imala strah kako nisam ni kilu smršala i kako će doktor da se razočara u mene… i da će me mama i on optužiti kako sam kršila dijetu. Na prijemu me je sestra izmerila i nije mi rekla kilažu, već je zapisala na papirić i dala mi ga. Na putu do doktorove ordinacije, skupila sam hrabrost da pogledam u papir. Šok! Imam ravno 100 kg! Ja tada nisam znala da je to voda, ali… ALI! Bila sam presrećna! Onda mi je doktor rekao da je to otišla voda i da tek sada krećemo u pravi obračun sa kilogramima. Da, zaboravila sam da napomenem da je dijetom predviđeno da mesečno skidam od 3 do 4 kg.

Jovanino iskustvo 6

Koje je to bilo olakšanje stati na vagu, a svaki put videti manje kilograma. Uopšte nisam razmišljala o drugoj hrani, uživala sam u energiji koju sam imala, u činjenici kako mi se lice čisti i posle četri meseca striktnog držanja dijete, celulit mi se drastično smanjio, konačno sam mogla da spavam na stomaku, ljudi su počeli da primećuju kako se moj obim smanjuje, naravno, sve je to išlo sporo, ali ja sam uživala, nisam se uopšte opterećivala. Jedino me je nerviralo što sam četvrtkom morala da dolazim kući na kontrolu, da bih onda u petak u deset bila u dečijoj bolnici i čekala tri sata da stignem na red kod doktora na merenje i kontrolu. Morala sam petkom, jer nisam mogla da dolazim iz Sombora u sred nedelje, zbog škole.

Moj život je dobio novi cilj, osećala sam se predobro, a nisam uopšte videla svoj trud u tome. Moram da kažem da ni na jednom rođendanu nisam uzimala TO parče torte koje je i bilo dozvoljeno, mogla sam da jedem sa bilo kim, a da ne padnem u iskušenje. Imam tu sreću, da kada nešto odlučim, to je tako. Takođe, totalno sam se odvikla od alkohola u izlascima i ne moram ni da vam opisujem kako su me konobari čudno gledali kada bih tražila da mi donesu vodu, s obzirom da nisam smela ni energetska pića da pijem. Čak mi nije smetalo da pijem kratki i čisti espresso kada odem na kafu s drugaricama, pošto mi nes kafa s mlekom i šećerom nije bila dozvoljena.

Kada sam kući, mama mi je zaista spremala raznovrsna jela. Grilovano povrće, kuvala mi je gulaše, ćufte, non–stop sam jela tikvice, plavi patlidžan, šampinjone, šargarepe… Koža mi je bila prelepa, kao i kosa. Ali, moram da priznam da to nije bilo ni malo jeftino. Ipak, sama sam kriva, zar ne? Nisam mogla da se žalim ni na šta. Nakon par meseci, doktor je želeo da me nagradi i da mi ubaci neku novu hranu, međutim, ja sam odbijala, jer mi se ništa drugo nije jelo. On se čudio tome i pitao me kako to da mi se ne jede recimo pomfrit, čokolada… a ja sam mu govorila da je to jednostavno tako (Kao što rekoh, kada nesto rešim, to je tako!). Međutim, nakon izvesnog vremena mi je rekao da MORAM nešto da ubacim, i ja sam bezveze rekla kečap, tako da mi je on bio dozvoljen, ali ga nisam konzumirala (kada samo pomislim da sam pre mogla tubu kečapa za obrok da pojedem, a sada na to gledam kao najobičnije đubre). Kada bih videla tatu kako jede onu masnu svinjetinu, bilo bi mi muka. Ispada kao da sam dvolična, ali jednostavno je tako.

Nerviralo me je kada me svi kao hvale kako uspevam da odolevam hrani, kako sam disciplinovana, a ja nisam videla ništa spektakularno u tome. Nakon određenog vremena mama je počela da me nudi kolačima, tortama, a ja sam sve to kategorički odbijala… i dalje ne vidim neki uspeh u svemu tome, kada mi neko kaže “Svaka čast”. Ja sam te kilograme nabila i ja moram i da ih skinem. Jedino sam bila srećna što konačno mogu da kupujem manju garderobu, što mogu da nosim kraće haljinice, a mojoj sreći nije bilo kraja kada sam kupila usku, kratku haljinu za doček 2011. godine. Nije mi više ni smetalo vukljanje hrane kada bih išla da spavam kod drugarice, kod tetke. Prosto, navikla sam se. Da, zaboravih reći da sam nakon tri meseca ove ishrane konačno dobila menstruaciju (da napomenem da sam pre toga imala užasno bolne i obilne menstruacije), koja je ovaj put protekla u najboljem redu. Ne sećam se nakon kog vremena sam opet otišla na ultrazvučni pregled jetre i ovaj put je sve bilo u redu, jetra zdrava, hormoni normalni. Sad, ako me pitate da li sam dobila na samopouzdanju?! Pa, nije da nisam, ali ja nisam bila stidljiva, tiha i povučena i kada sam bila debela (mada, kao što znate, ja imam problem s kilažom od kada znam za sebe), jedino što sam se lepše osećala u odeći koju nosim, jer smatram da samopouzdanje dolazi iznutra, stoga, tu nije bilo nekog specijalnog pomaka… Elem, da ne dužim, završila sam sa dijetom 03.02.2011. pošto više nisam imala pravo da idem kod tog doktora u dečiju bolnicu, jer sam tada postala punoletna. Završila sam dijetu sa 79 kg. Naravno, imala bih još svašta da pišem, ipak sam bila godinu dana na toj ishrani.

Međutim, to leto sam se opet ugojila, ali ne drastično… i to samo zato što sam imala jedan životni događaj koji je bio jako, jako šokantan za mene, bila sam u teškoj depresiji i tešila sam se hranom. Tako da sam nakon tog perioda jela, ali nikada nisam prelazila 90 kg, tačnije nisam ni stizala do te brojke. Došla bih do 87 kg i onda bih opet povela računa šta i kako jedem i zatim se vratila na nekih 83 kg… i onda opet ispočetka… kao klackalica. Nisam više imala tu volju kao za vreme dijete, jer sam prolazila kroz, za mene težak period koji je trajao od 04. juna 2011. pa do maja 2012. godine. Nakon toga je sve došlo na svoje, ali ja nisam mogla da nađem volju da smršam. Imala sam oko 85 kg i to je bila moja kilaža. Da budem iskrena, nisam se preterano ni opterećivala sa tim. Znala sam da mogu, ali me je mrzelo. Naravno, mama je opet počela da me smara kako će mi propasti sav trud ikako se opet gojim.

Jovanino iskustvo 7

Bilo je vreme da opet preuzmem kontrolu nad svojim životom. Od leta 2013. sam uspela, bez ičije pomoći, da skinem dodatnih 10 kg. Moram da priznam da sam izbacila svo industijsko smeće iz svoje ishrane, počela sam da vodim računa o sastavu namirnica, o poreklu namirnica. I dalje izbegavam so, šećer, brašno, testo… Naravno, nekada sebi dam oduška, ali bitno je ne preterivati. Činjenica je da sam sklona gojenju i da moram da pazim na sebe.

Svima vama, koji u ovom trenutku odlučujete da krojite svoj kvalitet života na bolje, preporučujem da svaki dan stanete pred olgledalo i ponavljate:”Volim ja hranu, ali više volim svoje telo!” Nije samo stvar estetike u pitanju, zdravlje nema alternativu!!!

Do nekog sledećeg puta, pozdrav…
Jovana Knežević