Moja priča počinje još u ranom detinjstvu – kada sam bila mala, rumena, devojčica, kojoj su svi hteli da štipnu rumene obraščiće… Već tada su moji roditelji videli moj mogući problem i govorili: „Joko, jedi manje“, „Joko postala si buca…“, ali, kao i svaka mala devojčica, mislila sam da me oni ne vole i da mi zato ne daju da jedem kolko želim. Eh ta „pamet“ u tim godinama!

Godine su prolazile, upisala sam srednju školu. Tamo – joj kad se samo setim – drugarice zgodnice, pa simpatije, a ja u ćošku zbog viška kilograma, ali sam svoj kompleks krila govoreći da imam simpatiju i da me drugi ne intersuju. Društvo ode na veliki odmor, a ja u učionicu pod izgovorom – MRZI ME. I tako, sve više sam se povlačila i izdvajala. Zbog čega? Naravno, zbog viška kilograma! Ko bi mene pogledao, ovakvu?! Stigla je i matura: mnogo materijala za moju odevnu kombinaciju i, naravno, isključivo crno, kako bi se sve suvišno prekrilo. Prošlo je i to. Zatim sam govorila sebi da od sada nema mrdanja iz kuće, gde ću ovakva? Ko će mene, ovakvu, da pogleda? Naravno, na vagu nikad nisam stala.

Jovanin uspeh sa skidanjem kilograma

Nastupili su najlepši devojački dani i nešto u mom biću je rešilo: ili ću da uradim nešto povodom svog izgleda, ili ću večno da budem zarobljena u tuzi i skrivanju. Tako je i bilo, možda ne baš na zdrav način, ali, eto, kiogrami su se topili. Izbegavanje hrane, gladovanje, izgladnjivanje, sve je od tog trenutka postalo sastavni deo mog života. Jednostavno, donela sam prelomnu odluku: neću više da upiru prstom u mene govoreći: „Ijaooo kolika je…“ Čak sam i o tome razmišljala da li da pijem vodu, da mi i ona ne doda koji kilogram. Smešno. zar ne? Kako je vreme prolazilo, kilogrami su nestajali, a ja nikad srećnija i zadovoljnija. I, napokon sam primećena! Napokon je neko rekao: zgodna si i lepa! Samopouzdanje se vratilo… Na kakav način i kako god – vratilo se…

Onda je stigao čovek mog života, moja ljubav, moj pratilac koji je bio i do današnjeg dana ostao moja podrška u borbi sa kilogramima… Udala sam se i započeli smo novi život. I naše potomstvo. Tada se priča vraća na staro: mnogo hrane, brojni kilogrami, gojenje… Ja sve veća! Dodala sam 32 kg! Zar sam mogla više? Šok, depresivno stanje. Sve se skupilo: beba, noćno ustajanje, moj grozan izgled. Kilogrami!!! Depresiji nema kraja.

Ponovo dijete, i opet sam uspela da smršam, ali samo malo. Još jedna trudnoća, koju sam, na moju žalost, u tromesičnoj starosti morala da prekinem, zbog, kako su doktori savetovali, zdravstenih razloga. Za ta tri meseca sam dodala 10 kilograma. Haos, možete misliti. Glava puna pitanja, opet depresija. Bila sam besna na sve, na sebe najviše, sve se skupilo… Nakon 5 meseci ostala sam ponovo udrugom stanju i 2011., hvala Bogu, rodila još jednog zdravog i veselog sina… Lepo vreme uz bebu, a kilogrami ostaju. Tada sam, razmišljajući šta me čeka, stala na vagu i nisam znala da li da vrištim da li da plačem, šta bih sa sobom!? Neverovatnih 122 kilograma! Majko moja da li je moguće?! Upala sam u totalnu depresiju: bila sam kao mašina kojoj naređuju šta da radi i ona to odrađuje… Postporodiljski tok je postao noćna mora i dodala sam još 10 kg! Više nisam znala gde ću: pucala sam na sve strane, kad bih čučnula imala sam osećaj da ću da se ispumpam kao balon, krila sam se u kući, nisam išla nikuda.

Garderoba je pucala, nisam imala šta da obučem, čak je i muževljeva garderoba postala tesna. Moji roditelji, cela porodica, radi mog zdravlja, organizovala je izlet u prirodu. Prihvatila sam, pod uslovom da to bude samotno mesto: 25. maj 2012., izlet… Lepo je prošo. Tu je napravljena prva slika, pošto se nikada nisam slikala. Nisam želela da se slikam, da se ne bi dokumentovalo koliko strašno izgledam…

U tim najgorim danima došla sam u sukob i sa najboljom drugaricom. Govorila mi je strašne reči, znala je šta može da me povredi. Nazvala me je svinjom, grok, grok… iskomplekisiranom osobom. Govorila mi je da se pogledam u ogledalo i vidim koliko ličim na svinju. Tada mi je bilo teško, a sada, iako nismo u kontaktu, HVALA JOJ NA TOME jer mi je dala vetar u leđa da pokrenem volju i da uspem… Mogu joj reći: BILA SI U PRAVU I HVALA TI NA TOME! I onda, kao da me neko probudio iz sna, našla sam se sa svojom kumom i videla njen novi izgled: skinula je kilažu. Ona mi je predložila šta da pokušam, kako da krenem… I pored mnogo mojih pitanja bezuslovno mi je pomogla, i ja sam počela Atkinsovu dijetu, ali uz totalno nepoverenje… ne u nju nego u veru da ću skinut kile. S obzirom na to koliko je kilograma bilo, kada su prvi počeli da se gube – niko nije primećivao… ALI MOJA VOLJA JE BILA JAKA! Samo sam govorila da mogu i hoću da budem stara Joka. Znala sam da će to biti godina borbe… Prošao je prvi mesec. Stala sam na vagu. Sreća, smanjio se broj koligrama, ali depresija nije jenjavala, još sam morala da koristim velike odevne predmete. A moji ukućani su počeli sa pozitivnim rečima: da samo nastavim, da će biti super, da idem dalje… Gurala sam, išla sam samo napred… Stala sam na vagu: od 130 kg vaga pokazala je 109. Srećna i zadovoljna. Baš veliki uspeh! Ali, u jednom trenutku, nastavivši sa dijetom kilogrami nisu nestajali, što je bilo normalno, jer je težina bila velika i normalno je da organizam u nekom trenutku odreaguje i da stane, da pauzira.

Razmenjivala sam iskustva i gledala kako drugi drže dijete na berk-s.ru-u. Razmenjujući iskustva sa ženama upoznala sam, meni drago biće, bez koga moj sadašnji život ne bi imao smisla… Ona me je radoznalo upitala koju sam dijetu držala, čestitala mi i rešila da, zajedno sa mnom, krene u borbu protiv kilogramima, jer je njoj malo falilo do idealne težine. Objasnila sam joj da je kod mene stalo, ali, eto, idem dalje… Krenule smo zajedno, svakodnevna bodrenja su nas sve više vezivala. U toj našoj, zajedničkoj, borbi oslabila sam 9 kg., a ona je svoju liniju dovela do savršenstva. Ona je bila moja podrška i snaga.

Jednostavno, taj period u kome sam oslabila 9 kg uz njenu podršku, je projurio, a da nisam ni primetila. Pomagale smo jedna drugoj, i hvala joj za to! Hvala mom Anđelu, kako sam je nazvala, jer je postala moja senka, moj prijatelj, moje iskreno povernje, moja radost i moje dobro jutro. U svim tim mukama sa kilogramima dobila sam druga i večnog prijatelja za koga sam sigurna da će biti uz mene i u dobru i u zlu. I još jednom, hvala ti za to i Adela Avdihodžić, biću uvek za tebe tu, jer si ti moja snaga i podrška kad mi najviše trebaš…

Nekako spontano ovde staje sve, organizam, prezasićen proteina, ne da ni gram dole. Ali ja ne tugujem. Rešila sam da Atkinsa stavim u fioku! Hvala mu na svemu: 100 kg okruglo! Malo li je 30 kg manjka?! Samo što sam ja, i dalje, bila povučena i depresivna, i dalje me nije bilo među ljudima. Razumela sam da nešto tu opet fali, kupila manji broj trenerke i samopouzdanje se vratilo. Ne potpuno, ali se vratilo. Naravno, konfekcijski broj mi se sveo na xl, svi su me hvalili zbog gubitka kilograma. Pohvale na sve starne… Rešila sam: muško neću više biti, muška garderoba je za mene prošlost.

Onda je došla osoba koja mi je, kao slučajno, priča svoja iskustva, i ponovo pitanje: šta dalje? Ovde nije kraj, mora još kilograma da se skine!. A opet ŠTA DALJEEE??? Kazala sam joj da su moji kilogrami prestali da se tope, i da se vraćam u depresiju. Prepričavamo svoja iskustva i ona mi predloži svoj režim ishrane za „skidanje“preostalih kilograma i, eventuolno, održavanje težine, kad se sve to „skine“… Naravno, sledile su i kritike: zašto nema mojih fotografija, čemu toliko skrivanje. Poznavajući sebe, mislila sam da me niko neće ubediti… ali nije bilo tako: poslala sam joj fotografije „pre“ i „posle“, a i ona ih spaja i šalje u javnost, govoreći mi da to treba svi da vide, i da će moje samopouzdanje da poraste. I da treba više da volim sebe. Da dozvolim da me drugi pohvale. Da osetim šta je biti viđen i pohvaljen. Tako je i bilo: kada je prva slika bila objavljena, pljuštale su pohvale sa svih strana. Pitanja. Naravno, odgovaram na sva i uvek ću odgovarati, jer znam šta je borba, sta su muke. Popravlja se moje samopouzdanje i počela sam sebe drugim očima da gledam. Počela sam da poštujem sebe.Sve to zahvaljujući njoj! Hvala ti Marijana Milošević.

Mojoj borbi nije došao kraj. Još je dosta kilograma otišlo dole. Nastavljam. Krećem novom redukovanom ishranom uz savet već iskusne osobe prelazim na zdrav način ishrane da skinem preostalo i održim skinuto i naravno i dodatne fizičke aktivnosti, koje do sada nisam upražnjavala.

SAVET JE JEDAN JEDINI:

Ne odustajte ne padajte, ne klonite… volja je najbitnija. Ona nas pokreće. Ne odustajte, ne zbog drugih nego zbog sebe. Vratite poljuljano samopouzdanje i verujte u sebe. Jedino tako ćete svet videti lepšim očima i ostvariti svoje ciljeve… Budite jake i voljne, jer hrana nije jedini razlog da se živi. Postoje mnogo lepše stvari koje život čine još divnim… Nađite sebi nekog prijatelja, druga, momka, devojku… nekog ko će da razume vašu borbu, vašu volju za promenom. Nekog ko će vam biti podrška iz dana u dan, pa i noću – kad vam je najteže. Kao što sam ja našla, najboljeg druga i prijatelja u najtežim momentima. Još jednom: hvala Adela Avdihodžić.

‘AJMO BUCE DA NE BUDEMO BUCE, DA BUDEMO PRAVE ZGODNICE

Hvala vam svima za sve i želim svima uspeha u u borbi protiv kilograma…

Jovana Petković